Mijat Tomić odmeće se u hajduke
Bože mili na daru ti fala!
Lipo ti je Duvno polje ravno,
Po njem raste bjelica pšenica,
Konjska hrana zelena travica.
Zaludu mu sva lipota bila
Jer su Turci polje pritisnuli,
U svoj begluk njega prisvojili,
Ponajviše Jabuku livadu,
Lipu ravan Tomića Mijata.
Begluk kupi Suzica kadija,
Silno Ture od Županjca grada,
Dvi stotine mladih kosioca,
A pred njima hitar kosabašu,
Glavom brate Tomića Mijata.
Svi se kosci rano iskupili,
Kose klepću pa ih oštre brusom,
Zarediše jedan do drugoga,
Svi se čude što Mijata nema.
Malo vrime, a za dugo nije,
Pomoli se Tomiću Mijate
Pa koscima Boga nafalio,
Oni njemu lipo privatili,
Ne prihvaća Murate subaša
Već on trže iz sagrije ćordu,
Pa Mijatu ‘vako progovara:
” Oj džidijo, vlašče neoprano,
Turski begluk u tebe je šala?”
Sabljom ma’nu, hti mu odsić glavu,
Al’ se hitar Mijo dogodio,
Skokom skače, za šaru se vata,
Puče šara, pogodi Murata
U zlo misto, di mu srce kuca,
Pade Ture glavom bez uzglavlja,
Di je palo tu je ostalo.
A zavika Tomiću Mijate:
“Stan’te kosci, ne koste livade!
Jabuka je moja didovina,
Dokle mene u životu ima,
Da vidimo tko je smi kositi!
Tko je junak, neka za mnom iđe,
Evo njima haran harambaše!”
Ode Mijo u Vran u planinu,
Lipo društvo sebi sakupio,
Sve po izbor Duvnjake junake
Kojim nije žao poginuti,
U koga je kuća kabanica,
Mala puška bratac i sestrica,
Duga šara i otac i majka,
I koji se i ne boje Turaka.
Često iđu noćom do Županjca,
Plino gone, lipo roblje vode,
Za njeg ištu mita svakojaka,
Ponajviše groše i dukate.
Ljuto cvile Turkinje gospoje,
A proklinju Suzicu kadiju
Što ne vata Mije haramije
I ne siče njegove družine.
Ta se tužba do kadije čula,
Pa on pušća dva mlada telala
Da telale od jutra do mraka:
“Nije l koga porodila majka,
Da otiđe u Vran u planinu
I uvati guju šarovitu,
Jal’ uvati, jal’ donese glavu
Lipo bi ga kade nadario,
Dao bi mu Mijinu livadu,
I robinju njegovu sestricu,
Uz robinju plemenitu Fatu
Svoju lipu kćercu jedinicu,
Uza kćercu tri stotin’ dukata.”
Sve delije u Županjcu bile,
Sebe fale i svoje oružje,
Svaki hoće uvatiti Miju,
Ta se fala podaleko čula.
To začuo Tomić u planini,
Sidi Mijo u pećini stini
I sa društvom hladno pije vino.
Kad se junak vina ponapio
Pa mu vince udrilo u lice,
Družini je svojoj besidio:
“Pijte braćo do zalaza sunca,
Noćas valja nama četovati,
Do Županjca bila salaziti,
Našeg kadu lipo pohoditi,
Da mu platim begluk travarinu.”
U hajduka pogovara nema,
Pripinjaju na kaiš opanke,
Uprtnjače na ramena torbe,
O ramenu tanke talijanke,
A u ruke teške nadžačine.
Sunce zađe a misec izađe,
Mijo s društvom u Županjac sađe.
U dobra je doba dolazio,
Po jaciji na dva na tri sata,
Sve pospano kano i poklano.
Kuca Mijo na avlinskim vratim,
A pita ga tanana robinja:
“Tko to kuca sada u nevrime?
Sve zaspalo na meku dušeku.”
Progovara Mijat harambaša:
“Ja sam momak iz sela Kongore,
Sin jedini kongorskoga kneza,
Isprosio kićenu divojku,
Mati daje a otac ne daje,
Nego drugom curu obećaje.
Skupih svate pa oteh divojku,
Doš’o jesam do našeg kadije,
Dat ću njemu do tri madžarije,
Pet ovnova i pet jalovica,
Nek nas vinča dobar efendija.”
Sve robinja efendiji kaže,
Lakome su oči pri pogači.
On hajducim otvorio vrata,
Sagleda ga Mijat harambaša,
Pa kadiji oštro progovara:
“Oj Turčine, vlaška izjelice!
Ti si raju posla u prosjake,
Mene Miju među gorske vuke,
Tebe Mijo svecu Muhamedu!”
Sabljom manu, odsiče mu glavu,
Porobi mu što se naći može,
Zarobi mu kćercu jedinicu,
A izbavi tužnu robinjicu,
Seku svoju, Marjanovu majku.
Žene njemu pogubiti ne htje,
Nek mu ona na mezaru kleči
Boga moli za njegovu dušu.
Odatle se Mijo podignuo,
Četu vodi u zemlju kaursku,
Bila četa, sada su svatovi.
Pokrstio plemenitu Fatu,
Bila Fata a sada je Kata,
A vinča je sebi za ljubovcu.
Pir činili, društvo veselili,
Sve u strahu Boga velikoga.
Lipa Kata u Primorju stala,
A vojno se po planini šeta,
Turke siče a ucjene prima,
Novce šalje u Primorje Kati,
Nek se kiti, nek se Mije siti
Kada Mijo u Primorje sađe
Da zateče vina izobilja,
Tanka ruva i bijela kruva.
Braćo moja, istina je bila,
Odkada je zapivala vila,
Nije majka rodila junaka
Ni u četu junačku spremila,
Ko što spremi Tomić Mihovila.
Mnoge junak on pogubi Turke,
Doklen svoje okrvavi ruke,
Strah zadade dici u bešici,
On ucvili mnoge udovice
I rastavi brata od sestrice.
Hrvatske Gusle (Branko Šapina)
Blidinje.NET
